"Ljudi me često zamole da opišem kako to izgleda podizati dete ometeno u razvoju da pokušam da pomognem onima koji nemaju to iskustvo, da razumeju, da pokušaju da zamisle kako to izgleda. EVO OVAKO... Kada očekujete prinovu, to je kao da planirate putovanje u Italiju. Kupujete gomile raznih vodiča i pravite planove: Koloseum, Mikelanđelov David, gondole u Veneciji... Posle više meseci iščekivanja konačno dođe i taj dan. Spakujete se i krenete. Nakon nekoliko sati leta avion sleće. Stjuardesa dolazi i kaže: "Dobro došli u Holandiju", kažete: "Kako to mislite Holandija? Ja sam se upisala za let u Italiju! Treba da idem u Italiju! Čitavog života sanjam o odlasku u Italiju." Međutim, došlo je do promene leta. Sleteli ste u Holandiju i tu morate da ostanete. U svemu tome je dobro to što vas nisu odveli na neko grozno, odvratno mesto gde hara zaraza, glad i bolest. To je samo drugačije mesto od onog što ste očekivali. Prema tome, morate da odete i da kupite nove vodiče, takođe morate da naučite jedan potpuno novi jezik, upoznate nove ljude koje inače nikada ne biste sreli. To je jednostavno drugačije mesto. U njemu je sve sporije nego u Italiji. Nije onako blještavo kao u Italiji. Međutim, posle izvesnog vremena, kad već malo povratite dah, osvrnete se unaokolo i počnete da primećujete da u Holandiji ima lala, da Holandija ima Rembranta... Međutim, svi ljudi koje znate stalno odlaze u Italiju i vraćaju se odande hvaleći se kako im je tamo bilo lepo. Ostatak života govorićete sebi: "Da, trebalo je i ja tamo da odem, tako sam bila isplanirala." I osećaj da ste to izgubili nikada vas neće napustiti zato što je to veliki gubitak. Ako provedete život žaleći što niste stigli u Italiju, možda nikada nećete moći zaista da uživate u posebnim lepotama koje nudi Holandija."